Na tragu - Dom kulture, Prokuplje

Nikola MILOJEVIĆ

NA TRAGU

Režija: Aleksandar LUKAČ

Scenografkinja: Ana KOLBJANOVA

Kostimografkinja: Jelena JANjATOVIĆ

Kompozitor: Nikola DRAGOVIĆ

Scenski pokret i borbe: Miodrag KRČMARIK

Dizajn svetla: Radomir STAMENKOVIĆ

IGRAJU

JOKIĆ (REDITELj) Miloš KRSTOVIĆ

JELENA (GLUMICA) Svetlana MILENKOVIĆ

MILIVOJE (SCENOGRAF) Predrag PAVLOVIĆ

UPRAVNIK.- Čedomir ŠTAJN

NADA (INSPICIJENTKINjA) - Biljana TALIĆ

BORIS (GLUMAC)- Avram CVETKOVIĆ

ZORAN (TEHNIČAR) - Zoran MILIĆ

MILAN (TEHNIČAR) - Milan STOLIĆ

Foto: Predrag Ilić - REX Images

Koprodukcija:

Kraljevačko pozorište i Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac

REČ AUTORA TEKSTA

Ono što publika na kraju u pozorištu vidi je predstava, a ono što do nje dovodi, kroz šta se do nje prolazi, ko su ljudi koji iza nje stoje, ta ključaonica kroz koju se pojavljuje jedan uzavreli društveni, kulturološki, psihološki uzorak, zapravo je ambijent ove predstave, u kome se kroz pripremu Šekspirovog Hamleta, odvija klupko najdubljih frustracija, iščašenja u komunikaciji, u odnosima i što je najvažnije, muka jednog pročišćenog, predanog duha, o čiju glavu i dušu se sve to obija. Iza neshvaćenosti, bahatosti, podnošenja i vezanih ruku spram torture, krije se poziv ove predstave na promišljanja, i ako zajedno ostanemo na tragu onoga što bi ta promišljanja sobom donosila, onda ćemo, možda, iz pozorišne sale izaći za mrvicu osvešćeniji nego što smo bili kada smo u nju ulazili.

Nikola Milojević

REČ REDITELjA

Viljem Šekspir je kroz Hamletov govor glumcima ostavio u amanet svim budućim pozorišnim poslenicima večni imperativ da budu ogledalo sveta. Bukvalno shvaćeno, ispunjenje tog Šekspirovog zadatka tera gledaoce da spoznaju istinu i o sebi i o svetu u kome žive. U sjajnom tekstu Nikole Milojevića, taj imperativ, taj zadatak se posmatra iz perspektive učesnika u samom pozorišnom činu. Mi, dakle učesnici, smo takođe ljudi (ponekad za čudo naše publike) i stvaranje Hamletovog ogledala nas suočava sa sopstvenim slabostima, strastima, opsesijama i nadahnućima. Pošto umetnost nije ni nauka a ni propaganda, naše ogledalo ponajbolje nastaje iz procesa igre koja po definiciji nema zacrtano ishodište.

Znači, ne pretendujući da znamo istinu mi sa publikom delimo radost igre. A ako slučajno nabasamo i na istinu, bićemo zahvalni možda i više nego sama publika jer našoj egzistenciji daje barem neki smisao, jer se nismo zalud igrali.

Aleksandar Saša Lukač